22.08.2016
Svako jutro kad se probudim, ja napišem "Probudio sam se. Jutro je bilo.." Pa onda napišem kakvo je bilo jutro. Ne znam kako da pišem, kao da jutro nije bilo takvo. Probaću da izbegnem to - Jutro je bilo... itd. Parailija je bilo mesto za kupanje, mesto za sunčanje i tako to. Ali i ostala mesta su bila takva. Svelo se da samo vreme ima uticaj na mene. Kada je lepo i meni je lepo, ako sam na moru. Pošto sam bio jedan dantu, reših da nastavim dalje. Iz Paralije idem gde me vožnja odnese. Dva sata čekao i zaustave se strana kola. U kojima jedna starija žena. Vrlo ljubazno sam se javio. Rekao joj kako se zovem. Mislio sam da ću je oboriti s nogu kada joj ispričam moju priču o autostopu i prespavanim noćima pokraj mora. Čak sam i pitao kako se zove. Sve sam je pitao. Sve... A ona posle desetak kilometara zaustavi auto i kaže "Bay". Nisam mogao da znam šta je ona shvatila iz cele te priče. I nisam shvatio šta iz moje priče nije štimalo. Išao sam i postavljao sebi pitanja, potpitanja.
Ali nista razumeo nisam. I dok sam tako razmišljao stade jedan Nemac. Ide u Tesaloniku tj. Solun. Malo smo pričali na nemačkom. On je ovde sa familijom sedam dana i ide u Solun da nađe neki deo za kola. Reče da se zove Erik ili Erih, a ja poučen pređašnjim iskustvom nisam hteo da ga pitam šta je tačno. Priča je trajala sat vremena i onda Solun. Dovezao me je do centra. 
Zahvalan sam. Kad se setim gospođe... Solun, drugi grad po veličini, a i uverio sam se lično. Prvo sam krenuo na plažu. Ali opa, plaža je 20-30 kilometara udaljena od Soluna! More ima, ali nema plaža. Na obali Bela kula, nekad zatvor a sada vidikovac. Šetnja Solunskim kejom dugačkim skoro 5 kilometara. Nisam baš svih 5 km išao, nema veze, obići ću grad, ali nisam znao u šta se upuštam, u koliko prostranstvo. 
Prvo luka, najveća na Balkanu,
zatim Aristotelov trg koga zovu srce Soluna, pa Crkva Sv. Đorđa, jedna od najvaznijih u gradu, a pošto smo i mi bili učesnici istorije, idem i na Zejtinliku, groblje srpskih vojnika koji su se borili za otadžbinu u prvom svetskom ratu. Tu je sahranjeno 7441 ratnik.
Prolazeći kroz park upoznao sam izbeglice iz Sirije.
Dali su mi kolač. Jedan Sirijac je govorio srpski. Bio je u "Subotika" godinu dana. Sad treba ponovo da ide. I pitanja koja su mi sledila "Imaš li taxi". U početku ih nisam razumeo. Ali iz priče shvatio sam. Imam li taxi. Nemam, nažalost.
Svako jutro kad se probudim, ja napišem "Probudio sam se. Jutro je bilo.." Pa onda napišem kakvo je bilo jutro. Ne znam kako da pišem, kao da jutro nije bilo takvo. Probaću da izbegnem to - Jutro je bilo... itd. Parailija je bilo mesto za kupanje, mesto za sunčanje i tako to. Ali i ostala mesta su bila takva. Svelo se da samo vreme ima uticaj na mene. Kada je lepo i meni je lepo, ako sam na moru. Pošto sam bio jedan dantu, reših da nastavim dalje. Iz Paralije idem gde me vožnja odnese. Dva sata čekao i zaustave se strana kola. U kojima jedna starija žena. Vrlo ljubazno sam se javio. Rekao joj kako se zovem. Mislio sam da ću je oboriti s nogu kada joj ispričam moju priču o autostopu i prespavanim noćima pokraj mora. Čak sam i pitao kako se zove. Sve sam je pitao. Sve... A ona posle desetak kilometara zaustavi auto i kaže "Bay". Nisam mogao da znam šta je ona shvatila iz cele te priče. I nisam shvatio šta iz moje priče nije štimalo. Išao sam i postavljao sebi pitanja, potpitanja.
Ali nista razumeo nisam. I dok sam tako razmišljao stade jedan Nemac. Ide u Tesaloniku tj. Solun. Malo smo pričali na nemačkom. On je ovde sa familijom sedam dana i ide u Solun da nađe neki deo za kola. Reče da se zove Erik ili Erih, a ja poučen pređašnjim iskustvom nisam hteo da ga pitam šta je tačno. Priča je trajala sat vremena i onda Solun. Dovezao me je do centra. 
Zahvalan sam. Kad se setim gospođe... Solun, drugi grad po veličini, a i uverio sam se lično. Prvo sam krenuo na plažu. Ali opa, plaža je 20-30 kilometara udaljena od Soluna! More ima, ali nema plaža. Na obali Bela kula, nekad zatvor a sada vidikovac. Šetnja Solunskim kejom dugačkim skoro 5 kilometara. Nisam baš svih 5 km išao, nema veze, obići ću grad, ali nisam znao u šta se upuštam, u koliko prostranstvo. 
Prvo luka, najveća na Balkanu,
zatim Aristotelov trg koga zovu srce Soluna, pa Crkva Sv. Đorđa, jedna od najvaznijih u gradu, a pošto smo i mi bili učesnici istorije, idem i na Zejtinliku, groblje srpskih vojnika koji su se borili za otadžbinu u prvom svetskom ratu. Tu je sahranjeno 7441 ratnik. Prolazeći kroz park upoznao sam izbeglice iz Sirije.
Dali su mi kolač. Jedan Sirijac je govorio srpski. Bio je u "Subotika" godinu dana. Sad treba ponovo da ide. I pitanja koja su mi sledila "Imaš li taxi". U početku ih nisam razumeo. Ali iz priče shvatio sam. Imam li taxi. Nemam, nažalost.
Nema komentara:
Objavi komentar