08.08.2016
Iako je celu noć kiša kao iz kabla padala, osećao sam se dobro, naspavano, odmorno.
Spremio sam stvari, umio se i bio spreman na rastanak. Ali gazda ili vlasnik kamiona i negov brat su hteli da me i ugoste jednim lepim doručkom. Šta ću, nemam kud. A i nisam se puno opirao. U priči koja je prekidala moj doručak saznao sam da Dama Flamur, jer sada je imao i ime, radi za kompaniju iz Dubaja.
. 
Nisam baš shvatio koja, al nema veze. "Ovo je bratova radionica. A ovo je naša kućica." He, da se nasmeješ. Pa kućica je bila dve dvospatne i još se gradile. Jedino mi nikako nije bilo jasno zbog čega nemaju krov. Shvatih da ostavljaju da mogu nastaviti zidanje i kasnije. To sam zapazio kod većine kuća uz more. Jedino što je falilo to je struja. Dama reče da je svaki dan tako. Malo je ima, malo nema. "Evo ti ovih dvadeset evra, nek ti se nađe na putu" kaže.
Ja malo šokiran, ali pružih ruku i stavih novce u džep. Razmenili smo adrese i rastasli se. Idem i razmišljam. Da li je to...ma nije valjda.... Pa ja se nisam ništa žalio. Samo sam rekao da idem na put autostopom. Kako je vreme mirisalo na kišu tako i ja nezainteresovan za kupanje mada mi je more na
dohvat ruke.
Sada više turistički raspoložen reših da obiđem grad. Drač, luka, meni poznata iz istorije. Najveća luka sa 120000 stanovnika i turističli centar. Plaže su na jugu gde se kupa većina turista i na severu za elitne goste.
Ja nažalost nisam imao priliku da ih vidim jer je počela kiša. Kada sam grad obišao uzduž i popreko, dođoh na stanicu. Kako nije tačno da su železnice i autobusi ponos drage nam Albanije, uhvatih autobus za Kavaju. I to tek kada se napunio. 
Nema komentara:
Objavi komentar