23.08. 2016
Sada kad sam u Solunu, odlučih da idem dalje, u Bugarsku. Spreman, jednostavno mesto ispod nadvožnjaka, mogo kola, sve onako kako bi trebalo da bude. Čekao sat, dva, tri...osam sati. Osam sati, a niko ni da stane. Osam sati čekanja, zaboleo me već i palac.
Ni jedan auto, kamion ili bar motor da stane. Da me odveze na stari drum koji je četiri kilometra udaljen. Nije meni to teško prošetati se. Ali to je autoput. Na autoputu nema stopiranja, nema šetnje. Već pomalo revoltiran vratiću se da probam pronaci drugi način za prevoz. Sada sam jedanaest kilometara od Soluna. Još u gradu, ali na kraju. 
Smislih kako ću u centar. Gradski bus. Probaću, šta bude nek bude. Prva stanica i razočarenje. Danas su u štrajku. E, šta vredi moja želja za švercom. Nije mi se dalo.
Idem peške, posle osam sati stopiranja, brojim kilometre, a sunce baš prži. Već je posle podne, konačno sam stigao. Pa i do železničke stanice. Besan na Bugarsku, odlučih se za Đevđeliju. Ima bus i to baš sad. "Jednu za Đevđeliju. Možda mi je sreća na tom putu" rekao sam službenici koja me upućivala na mesto odakle polazi bus. Ja sam hteo u Bugarsku.
Ali Đevđelija je sad put za koji sam se opredelio. Kad stigoh, na železničkoj stanici poče da pada kiša i to kakva! Noć. Gde da tražim da namestim šator. 
A voz za Beograd čeka. I namamio me. Možda je to autostopiranje dobro, možda loše. I zato sam rešio da sledeća tura bude ponovo biciklom. Napravio sam ovako 3500 kilometara, obišao Makedoniju, Albaniju, Grčku. Video sjajna mesta za kupanja, obale plaže... Potrošio svega 70 evra. Mnogi ne veruju. Ali šta ću im ja. Stopiranje pored mnogih prednosti, ima i svojih mana. Čekanje na prevoz, pešačenje u velikim gradovima i težak ranac. Ali nema sad razloga za žaljenje. Bila je to jedna prava, velika avantura.
Sada kad sam u Solunu, odlučih da idem dalje, u Bugarsku. Spreman, jednostavno mesto ispod nadvožnjaka, mogo kola, sve onako kako bi trebalo da bude. Čekao sat, dva, tri...osam sati. Osam sati, a niko ni da stane. Osam sati čekanja, zaboleo me već i palac.
Ni jedan auto, kamion ili bar motor da stane. Da me odveze na stari drum koji je četiri kilometra udaljen. Nije meni to teško prošetati se. Ali to je autoput. Na autoputu nema stopiranja, nema šetnje. Već pomalo revoltiran vratiću se da probam pronaci drugi način za prevoz. Sada sam jedanaest kilometara od Soluna. Još u gradu, ali na kraju. 
Smislih kako ću u centar. Gradski bus. Probaću, šta bude nek bude. Prva stanica i razočarenje. Danas su u štrajku. E, šta vredi moja želja za švercom. Nije mi se dalo. Idem peške, posle osam sati stopiranja, brojim kilometre, a sunce baš prži. Već je posle podne, konačno sam stigao. Pa i do železničke stanice. Besan na Bugarsku, odlučih se za Đevđeliju. Ima bus i to baš sad. "Jednu za Đevđeliju. Možda mi je sreća na tom putu" rekao sam službenici koja me upućivala na mesto odakle polazi bus. Ja sam hteo u Bugarsku.
Ali Đevđelija je sad put za koji sam se opredelio. Kad stigoh, na železničkoj stanici poče da pada kiša i to kakva! Noć. Gde da tražim da namestim šator. 
A voz za Beograd čeka. I namamio me. Možda je to autostopiranje dobro, možda loše. I zato sam rešio da sledeća tura bude ponovo biciklom. Napravio sam ovako 3500 kilometara, obišao Makedoniju, Albaniju, Grčku. Video sjajna mesta za kupanja, obale plaže... Potrošio svega 70 evra. Mnogi ne veruju. Ali šta ću im ja. Stopiranje pored mnogih prednosti, ima i svojih mana. Čekanje na prevoz, pešačenje u velikim gradovima i težak ranac. Ali nema sad razloga za žaljenje. Bila je to jedna prava, velika avantura.
Nema komentara:
Objavi komentar