PUT KAMIONOM

  04.08.2016

• Prevoz Švraka, to je familijarni prevoz . Malo sam zakasnio, čekao sam ga i koji minut duže zaspao. Ali malo zakašnjenje nije promenilo put. Izašao sam u Novom Sadu na putu za Zrenjanin. I nisam dugo čekao. Jedna gospođa ide na aerodrom, nisam je ni pitao za ime. Kaže, ima četvoro dece, a volela bi da može kao ja. E, rekoh sebi onako u brk, to i ja želim sebi. Malo čekanja i onda neka gospodjica igra u Norveškoj rukomet i sad je trudna. Ostalo nisam uspeo da shvatim. Prodjosmo Bubanj potok. Video sam da stopiraju. Al neka, lepo se voziti. Ostavila me, ne znam ni ja kod kog mesta. Izašao, stopirao.. i nista. Čekao, čekao i ne dočekao. Ništa, ono valja ponoviti. Nazad, dvadeset kilometara. Na Bubanj potoku sam čekao trideset minuta. Moja tabla je nedvosmisleno govorila gde idem. U Niš. Tamo sam i obezbedio couhsurfing. Hteo i to da probam.
  

  Ko čeka taj dočeka...stane kamion. Engleski sam spremio. Odavno ga nisam govorio, a sad mi treba. Ulazim u kamion i kažem: "Hello. My name is Josip" izustih glasno i jasno bojeći se da me sada neće primiti. Ja svima rekao da idem, a onda bice "eto njega kući pre nego što je i video malo mora".
  

  

  Šofer prozbori: " Zlatko". Po prvoj rečenici sam zaključio da je Makedonac... Zlatku baš treba razgovor, a i meni prija. "Dokle ćes" upitah ga. "Za Makedoniju. Vozim za privatnika. Idem iz okoline Novog Sada, vozimo žito. Ima nas troje. Moj gazda i kolega". E tu sam i ja nešto počeo da kombinujem sada već siguran u prevoz bar do Niša. "Za Makedoniju, kažeš. Pa i ja sam krenuo tamo". Sada cela priča oko Niša i Bugarske ne pije vodu. Kada sam polazio hteo sam da vidim Bugarsku, sad je Bugarska samo san. I morao sam da otkažem moje prvo couhsurfovanje.
  

  

  Moram reći, prva vožnja autostopom i to ne mala, prošla je uspešno. Prođosmo Niš, Leskovac, Vranje. Dolazimo na granicu, moramo se rastati. Oni idu ...terminal. Ne znam šta je to, ali nema veze. Ja bome, za prvi put napravih kilometara i kilometara. Na pumpi pre carine otvorih prvi put šator.

DRUGI DAN U MAKEDONIJI

05.08.2016

Jutro, lepo, sunčano. Doterao se pa na carinu. Ni naša ni njihova policija, čak ni carinici da me pogledaju. To je bila Makedonija. Narod i zemlja koju volim ja. Pošto sam saznao gde su kamiondžije, ja tamo, a ono moj Zlatko. Malo smo popričali.

Ja u Skoplje, a on drugi pravac. Izašao sam da stopiram dalje, čekam, stade kamion, ide za Skoplje. I on kao i druge kamiondžije vozi sve vreme, svi imaju žene, decu... E, šoferska je tuga pregolema. U Skoplju sam otišao da vidim Rim, tako su mi ga opisali. Meni više lici na neko drugo podneblje, a ne na Rim. Pa u Rimu sam bio, valjda znam kako je. Imao sam malo vremena. Koliko toliko, al sam ga posetio. Kako stopirati u Skoplju?

Staneš sa strane, put ima tri trake i čekaš. Normalno i prst, što bi značilo da nemam baš novca da idem redovnim prevozom. Mislio sam za Đevđeliju, al mi sa nije dalo. Iz trece kolone stade jedan. Ide za Bitolj. Pa kad je stao i ja ću da ne kvarim red.

I on vozi za neku firmu. Nisam ga razumeo šta je rekao, al ajmo napred. Bitolj. Uz put stao da dopuni malo putne troškove kupujuci u selu grožđe i breskve. Jeftinoća. Glavna ulica u Bitolju podeljena je na dve strane, jedna levo, dugački park, a druga desno dugačka ulica prepuna sveta.

Malo sam se iznenadio, odkud toliko sveta. Možda je neka svečanost. Obišao sam je, usput pitao i na kraju saznao. "Tako je svaki dan ovde u Bitolju. Nije nikakva svetkovina, Tako je otkada traje raspust. Onda i staro i mlado izlazi u grada." rekla mi je gospodjica u parku na klupi. Malo mi se nije svideo smeštaj, al podigao sam šator i to u samom centru parka. Šta bih uradio de je došla policija, ne znam...

ALBANIJA PRVI PUT

06.08.2016

• 
  

  Jutro u Bitolju. Imao sam nešto malo makedonskih denara pa rešio da ih potrošim. Neverovano, ali istinito. Napazario sam se lepo i sad sam se opredelio za Ohridsko jezero mada mi je Grčka na dohvat ruke. Uhvatim prevoz, behu to tri pecaroša, tri brata, od kojih onaj što vozi beše srednji i nije imao dozvolu. Priča. "Vozio ja u Skoplju. Policija skoro sve zaustavlja. Mene nisu ni pogledali". Dva brata uhvatili da se smeju, pa i ja, ali me hvatala jeza jer vozačka sposobnost je u pitanju.
  

  

  Stigli smo do Ohrida, odvezli me do jezerai na rastanku upitah ih za imena. Onaj najmlađi reče Alibaba.
  

  
  

  

  E sad ne znam da li je i to bila šala. Ohrid, veliko i divno jezero, ali malo ljudi. Al neka, to mi je uživancija na suncu. I kako je padalo veče a ja se opredelim za Albaniju. Nisam video ni Grčku, a sada sam u prilici da vidim Albaniju. Uhvatim jednog Albanca sa džipom, rekao da će me prevesti do granice. Kaže da u Albaniji narod jednostavno želi dobrodošlicu putniku namerniku.
  

  

  Lep uvod za moju prvu posetu Albaniji. Carine obe, nista ne rekoše. Onda uhvatim prevoz do Elbasana. Čudan čovek, ništa da me pita pa i ja ćutim. Počinjem da sumnjam da će mi tražiti pare. Stigli smo, i dok sam se istovarao on pokaže rukom što bi značilo - pare. E sada i ja onako albanski pokazah zdravo i ne gledajući izgubim mu se iz vida. Prvi put u Albaniji, prva vožnja i za malo fijasko.

ELBASAN

07.08.2016

Jutro posle noćašnje kiše i potopa kod Skoplja. A ja samo jedan dan zakasnio ili poranio. Dvadesetdevet mrtvih. To mi javila veza iz Sombora. Šteta, žao mi je ljudi. Malo šta sam video u Elbasanu. Zidine starog grada i autobusku stanicu. Jutros sam čekao prevoz i nedočekao. Stali par puta, pitali gde ću i rekli cenu. "Šta vam je, pa ja stopiram!" Al nisam samo ja stopirao. Svi koji negde idu, izađu na glavni put a autobusi, mini busevi, automobili, staju i cenjkaju se. Čak sam i utvrdio red voznje. Autobusi su polazili kad su puni. Oko četri sata sam stopirao i zaključio da ko je u Albaniji stopirao taj se na kraju naplaćao.
Morao sam uzeti bus. Nije skup, do Tirane jedan evro. Ali jedan po jedan istopi se jeftinoća. Tirana, glavni grad ove napaćene države. Jeftinih cena nisam našao. Kao i kod nas. Probam da se povežem i informišem u vezi couchsurfinga, verovatno nisam dobro ukucao pa mi niko nije odgovorio.
Rešim malo malo da pogledam grad. Videh gde jedna grupa stranaca stoji ispred parlamenta. Onako se prikradem i čujem malo o istoriji Albanije. Tek da se zna da i engleski razumem. Malo prođem gradom i počela kiša. Pošto mi niko ne odgovori na CS reših da idem dalje u Dures ili Drač kako se srpski zove. Opet bus bez voznog reda i opet evro.

Još nešto sam primetio, biciklisti voze sa obe strane, a broj žena koji voze kola je nula. U Duresu nađoh plažu, ali niko se ne kupa.

Ja sišao da bar noge umočim. Prvi put na moru, u Albanij. Ali ne kupa se niko. Verovatno sam pogrešio mesto. Pitam jednog što na leđima ima oznake, mislim da je neko i nešto, gde je tu plaža. Ima dva kupališta samo do drugog treba uzeti bus. Vreme poče da se kvari, a za bus i nešto nisam imao volju.

Kiša poče i ja upitah neke ljude što su sedeli ispred kafanice, gde bih mogao da se smestim. Posle kraće priče dobih mesto u kamionu, na zadnjem sedištu. Naspavao sam se dok je napolju grmilo i sevalo.

DRAČ ILI TI DURRES

08.08.2016

Iako je celu noć kiša kao iz kabla padala, osećao sam se dobro, naspavano, odmorno.

Spremio sam stvari, umio se i bio spreman na rastanak. Ali gazda ili vlasnik kamiona i negov brat su hteli da me i ugoste jednim lepim doručkom. Šta ću, nemam kud. A i nisam se puno opirao. U priči koja je prekidala moj doručak saznao sam da Dama Flamur, jer sada je imao i ime, radi za kompaniju iz Dubaja.

. 

Nisam baš shvatio koja, al nema veze. "Ovo je bratova radionica. A ovo je naša kućica." He, da se nasmeješ. Pa kućica je bila dve dvospatne i još se gradile. Jedino mi nikako nije bilo jasno zbog čega nemaju krov. Shvatih da ostavljaju da mogu nastaviti zidanje i kasnije. To sam zapazio kod većine kuća uz more. Jedino što je falilo to je struja. Dama reče da je svaki dan tako. Malo je ima, malo nema. "Evo ti ovih dvadeset evra, nek ti se nađe na putu" kaže.

Ja malo šokiran, ali pružih ruku i stavih novce u džep. Razmenili smo adrese i rastasli se. Idem i razmišljam. Da li je to...ma nije valjda.... Pa ja se nisam ništa žalio. Samo sam rekao da idem na put autostopom. Kako je vreme mirisalo na kišu tako i ja nezainteresovan za kupanje mada mi je more na 

dohvat ruke.

Sada više turistički raspoložen reših da obiđem grad. Drač, luka, meni poznata iz istorije. Najveća luka sa 120000 stanovnika i turističli centar. Plaže su na jugu gde se kupa većina turista i na severu za elitne goste. Ja nažalost nisam imao priliku da ih vidim jer je počela kiša. Kada sam grad obišao uzduž i popreko, dođoh na stanicu. Kako nije tačno da su železnice i autobusi ponos drage nam Albanije, uhvatih autobus za Kavaju. I to tek kada se napunio. 

U Kavaje pravac autoput i onda čekanje autobusa za Vlor iliti Valona na srpskom, gde sam želeo da prespavam a sutra ćemo videti dalje. Jeste veliki grad, jeste da ima mnogo studenata, jeste da je plaža ogromna, ali nesto je falilo. 

Radovi u toku. Možda će obala sledeće godine izgledati dobro, ali sada nije ono, što bi se reklo, prva liga. Zbog toga sam se okupao, ali nisam imao želju da i sutra ovde provedem dan. Ima i lepših plaža...

BORSH

09.08.2016
Rano probuđen. Već me je počela nervirati obala koja nije još bila uređena a onda i daleko pešačenje sa velikim rancem. Velika mana putovanja busom i autostopom je ostavljanje putnika na ulazu u grad ili bliže centru. Plaža na drugom kraju. Ako čovek ne zna domaći prevoz, sledi pešačenje. A pešačenje u mom slučaju je ipak teško. Imam ranac od šezdeset kila, litara ili neznam. Dobro, nije on pun, ali ispod četrdeset nije. Čekanje za prevoz Sarende je malo potrajao. Nisam našao stanicu, ali su mi rekli gde mogu da čekam bus. I čekao sam ga. Bio sam strpljiv, ali pet sati je malo mnogo. Stalno su dolazili, odlazili minibusevi. Stalno je i policija tu bila, rasterivala ih, a oni su se uporno vraćali. To putovanje mi je bilo najlepše. 


Planina Ciko ili tako nekako je ostavila prelep utisak. Mnoštvo krivina. Pogled na more. Hteo sam do Sarandea ali sam došao do Borsha. Bus više nije vozio. Šta ću, takva je bila vožnja. Borsh, mesto sa najdužom plažom. 
Pet kilometara plaže, nemoguće videti kraj. Turska je dugo vladala ovom oblašcu. Jonsko more, modro, toplo, besprekorno čisto, mirno. U Borsh sam stigao predveče. Našao sam mesto za šator na ulazu u selo. Ili grad, ne znam šta je već. 
U nekoj autopraonici pitam gazdu da li mogu..."Može" reče. I tako sam razapeo šator a onda malo i obišao selo jer sad mi neko čuva stvari. Morao sam da se okupam u tom Jonskom moru. Bilo je mnogo kupača iako je padalo veče. 
Osecao sam se sigurno ležeći na leđima a u vazduhu se osećao miris ribe i školjki. Kad sam se vratio iznenadilo me je pečenje.
Lignje, a ja sam bio veoma zahvalan gazdi autopraonice što me je pozvao. Jelo koje je bilo domaći specijalitet. Jedna čaša vina i onda u krpe.

SARANDE

10.08.2016


Juče sam mislio, moram sutra ovde ostati, ali ujutro već imam drugačije planove. Već je vreme bilo da krenem. Moram. Možda je more i bilo kako sam rekao, modro, čisto i sve to... ali mi se nije ostajalo i to je to. Borsh, lepo mestašce, ali nije više igralo u prvoj postavi. Već mi je u glavi bilo Sarande. To sam i imao na umu, nisam stigao, ovde sam se lepo proveo i sada idemo dalje. Morao sam dalje jer me je nešto vodilo. Put me nosio sasvim drugim tokom. Kako sam znao za mesta prevoza, ni sam ne znam. Video sam dvoje, stoje na drumu, zapitao ih i rekoše mi da za petnaest minuta dolazi bus. Jezik je čist albanski. A ja ga progovorio.To je izgledalo ovako :" Za Sarande?" "Tri puta po pet" odgovoriše oni. Ne baš tako, ali sam razumeo. Za petnaest minuta. Znao sam da će to biti i sat. I uzeh da stopiram. Onako, dok čekam bus. Nisam ni obraćao pažnju samo sam stopirao. Neki lik iz besnog auta mi zatrubi. Okrenem se i videh strani auto, ali već par dana kako nisam stao na crtu izgubih malo vremena. Sreća, sačekao je da se snađem, i onda upadoh u kola onako zbrda, zdola. Strane table iz Norveške. Pa imam ja nekog druga u Norveškoj, ali nisam stigao da naučim i taj jezik. "Ih get u Sarande", jer engleski nije išao. Nešto mi je uzvratio što mi je ličilo da i on ide tamo. E sad me je pitao za ime, kako sam razumeo ne pitajte. Kratko i jasno i mislio da će ga zapamtiti. Negovo ime...hm...ništa ga nisam razumeo. Ali verovatno da je on mene razumeo. Stalno je spominjao Jozef i Krsta. Bar da sam i ja njegovo ime povezao sa nekim ili nečim. I tako, stigli smo do Sarandea stalno razgovarajući o milion tama koje život znače. Sarande, 35000 stanovnka, iznad grada dvorac Lekursi koji je pazio na grad. Iz dvorca se pružao pogled na grad i otok Krf. Grad Četrdeset mučenika Sevastinskih koji nisu hteli da se odreknu svoje vere. Zako je sveti broj 40 u hrišćanstvu. Nalazi se na jugu Albanije, ima oblik amfiteatra i smešten uz more u zalivu u obliku potkovice. Grad koji ima tristo dana sunca. Postavlja se pitanje su domaćini uz toliki broj sunčanih dana. Ja sam na suncu dobro raspoložen. Čim sam stigao u grad, a to je bilo prepodne, odneo sam mobilni da se puni, a ja sam dva sata razgledao grad. Sunce, obala, more - motiv koji me je oduševio. Smestio sam se na gradskoj plaži. Malo mi je smetalo što nema tuševa ni wc, a plaža je bila malo uska. Tu sam ostao da se kupam do duboko u noć.

ZBOGOM ALBANIJO

11.08.2016

Zbogom Albanijo. Zbogom najlepše pravoslavne crkve na svetu. Zbogom Skenderbeg konjaku, po Đurađu Skenderbegu nazvanom, nacionalnom heroju srpskog porekla. Zbogom Albanci koji su kao i Srbi, go

stoljubiv narod. Zbogom bunkeri u koji mogu četvoro da stanu i bili bi svi puni. I zbogom bele peščane plaže, što ce mi ostati za svagda u secanju.
Izaći iz Sarandea nije baš tako jednostavno. I kada sam mislio da je juče bio slučajan tranutak vožnje, stade mi motor. "Kuda" upita me na čisto engleskom jeziku. E sada sam se ja raspričao. Te kako sam išao autostopom, te kako sam krenuo u Grčku, te kako sam rešio da obidjem mora koja još nisam video. I tako dok sam pričao dođoh do kraja puta, gde mi taj moj vozač reče da do granice ima još desetak kilometara. 
Tek sam krenuo, a ono stranac, iz Nemačke, rešio da me poveze. Ostalo mi je onda još četiri kilometra. I stade jedan Albanac te me on preveze do granice. Mižda sam ja i pogrešno shvatio autostop. Možda sam trebao i ranije stati a ne tako kasno. Sta je tu je. 
Albanska granica - ništa. E onda Grčka. Policajac me je držao trideset minuta. Sreća mi je što sam imao razne kartice, fotografije žene, dece, što sam u penziji. Jer onih sto evra koje sam imao nisu bili dosta za ulazak u Grčku. Kada se umorio ispitujući me, reče da mogu ići, ali da ne idem u Igumanicu. 
Nisam shvatio poruku. Ma šta ja znam kuda ću. Iguamanica, plaža, dotle me je doveo Borton, Italijan koji je ovde gostovao. 
Ostavio mi je dve, tri kile pomorandži. Plaža...eh, plaža na kojoj sam rešio da ostanem dva dana. Ali bez zezanja. Celo vreme kupanjac, pa sušenje, pa opet 
kupanjac i tako dok nije palo veče. Sve što bi trebalo da bude, bilo je tu. Tuševi, wc, struja, pored ogromnog restorana,
kamp za šatore... Sad, nisam baš bio za kamp, bio sam za kampovanje pored kampa, ali i to je uspelo!

IGUMENICA

12.08.2016
Igumenica, nisam ni video grad, ali plaža je predivna. Stariji ljudi su poranili. Rade vežbe, jutarnje kupanje. I ja sam već stariji. I ja idem na jutarnje kupanje. More je toplo iako je rano. Kupanje i nije kupanje, samo do pasa u vodi i okrećem oči od sunca. Pored mene neki čovek, opijen suncem. Javi mi se. Vidim da je Grk, a ja na srpskom uzvratih pozdrav. I malo po malo on na grčkom a ja na srpskom počesmo priču koja je trajala skoro jedan sat. Ispričali se. On je u penziji, ovde dolazi svaki dan kada vreme dozvoljava i iz Igumenice je. Ja rekoh da sam iz Sombora, da sam hteo da vidim i to grčko more, da sam ovde već drugi dan i da mi se dopalo. Ne mogu sad da se setim baš svega što smo pričali. Kada me je napustio moj novi drugar, počeo sam da mislim gde je Krf, kako se dolazi, kakva je to Plava grobnica, koje je to ostrvo Vidoh, kako su Srbi i koliko njih tu ostavili kosti. Uzeo sam internet i pročitao o srpskom Jerusalemu.
Poslepodne otišao sam da se obrijem i uredim. Kako nisam morao da vukarim ranac, jer je on bio na sigurnom, obišao sam plažu uzduž i popreko. Dugačka je i puna kupača. Tenis na plaži, odbojka, dečije igre. Vesela cika. A more, da ga vidiš, ja sam ležao dva sata na dušeku. Kada je polako veče došlo, čuo sam iz obliznje kafanice muziku, onu divnu, onaj njihov sirtaki. Jednostavno sam morao da odem i pogledam. Ušao sam i stao. Stao jer su svi stolovi bili zauzeti, a muzika je svirala sirtaki. A sirtaki je igra gde igra svako. I igralo se. Nisam žalio da sedeći za šankom poručim piće. Nisam žalio ništa...