BORSH

09.08.2016
Rano probuđen. Već me je počela nervirati obala koja nije još bila uređena a onda i daleko pešačenje sa velikim rancem. Velika mana putovanja busom i autostopom je ostavljanje putnika na ulazu u grad ili bliže centru. Plaža na drugom kraju. Ako čovek ne zna domaći prevoz, sledi pešačenje. A pešačenje u mom slučaju je ipak teško. Imam ranac od šezdeset kila, litara ili neznam. Dobro, nije on pun, ali ispod četrdeset nije. Čekanje za prevoz Sarende je malo potrajao. Nisam našao stanicu, ali su mi rekli gde mogu da čekam bus. I čekao sam ga. Bio sam strpljiv, ali pet sati je malo mnogo. Stalno su dolazili, odlazili minibusevi. Stalno je i policija tu bila, rasterivala ih, a oni su se uporno vraćali. To putovanje mi je bilo najlepše. 


Planina Ciko ili tako nekako je ostavila prelep utisak. Mnoštvo krivina. Pogled na more. Hteo sam do Sarandea ali sam došao do Borsha. Bus više nije vozio. Šta ću, takva je bila vožnja. Borsh, mesto sa najdužom plažom. 
Pet kilometara plaže, nemoguće videti kraj. Turska je dugo vladala ovom oblašcu. Jonsko more, modro, toplo, besprekorno čisto, mirno. U Borsh sam stigao predveče. Našao sam mesto za šator na ulazu u selo. Ili grad, ne znam šta je već. 
U nekoj autopraonici pitam gazdu da li mogu..."Može" reče. I tako sam razapeo šator a onda malo i obišao selo jer sad mi neko čuva stvari. Morao sam da se okupam u tom Jonskom moru. Bilo je mnogo kupača iako je padalo veče. 
Osecao sam se sigurno ležeći na leđima a u vazduhu se osećao miris ribe i školjki. Kad sam se vratio iznenadilo me je pečenje.
Lignje, a ja sam bio veoma zahvalan gazdi autopraonice što me je pozvao. Jelo koje je bilo domaći specijalitet. Jedna čaša vina i onda u krpe.