15.08.2016
Ponovo sam bio na cesti. Ponovo stopirao. Bila mi je želja da stignem do Patrasa, samo želja. A izgledalo je kao da me niko neće. Čekao sam i čekao. Prva vožnja kratka, druga vožnja kratka, treća takodje. Al ipak sam polako napredovao.
I onda jedna gospodja nije htela ili je htela, vidim po njoj da se dvoumi, da li da me primi ili ne. Stala je i dok se razmišljala, ja već natovario stvari u njena kola. I sad počinje priča. Ali na engleskom. Prvo, odakle ja tu na cesti, neće me niko primiti jer kao što je i ona razmišljala tako će i drugi. Kada smo se malo raspričali, kada je saznala o meni dovoljno, otvorila je dušu. Dobila je otkaz, radila kao sekretarica u firmi. 
Muž radio takođe u istoj firmi. I on dobo otkaz. Firma pukla. Svi dobili otkaze. Ona bila kod svojih u poseti. Ali problem je ta firma. E kako je to moderna tema i kod nas u Srbiji. Dok smo se vozili gledao sam Avramkikos Kolpas...ne znam šta je to. Zaliv, more, jezero, sve mi je ličilo na more, ali ne znam. Ispričasmo se, ostavila me u Amfilochiji. U Amfilochiju sam napravio jednu pauzicu. Mesto je bilo baš onako morsko. Mnogo brodova, brodića, barki. Mnoštvo taverni. Ali nije radila ni jedna prodavnica jer je bio "MAJČIN DAN". I zbog toga sam ogladneo. Spremao sam se za dalje, taman digoh ruku i ono stade auto. 
Devojka i mladić, idu blizu Patre. 
Moram priznati da nisam mnogo razumeo šta su pričali jer su bili Grci, ali sam razumeo kada me je devojka ponudila kolačima koje sam uzeo umesto ručka. Slušao sam priču dvoje Grka, ništa nisam razumeo, ali bilo mi je baš dobro. Ostavili su me ispred mosta u mestu Antirrio. Pa to je Patras. 
Treći grad po veličini u Grčkoj. 260000 stanovnika. Već sam se ponadao da ću ga videti. Nalazi se na severnom delu poluostva Peloponez. Video ga, a nevideo. Onako radi razonode, stopiram, a idem prema Patrasu. Stao jedan, reklo bi se dečak. Bar što se mojih godina tiče, dečak. Posle sam shvatio da baš i nije dete, ipak je odrasla osoba i čekao je prijatelja. Nije me puno pitao, pošto stopiram voziće me, idemo prvo da sretnemo njegovu drugaricu i druga. 
Srešćemo se na trajektu. "Where are you from"? I na moj odgovor da sam iz Srbije, postade veseo i reče da ima jedna Srpkinja koju treba da dočeka. "On ferry". Na brodu izlazi jedna dama i jedan Grk. "Sanja" reče mi ona. Grk baš nije bio za razgovor, ali dama poče priču. Kako sam ja upoznao Babisa Mantelasa, ovde je sa prijateljem, na odmoru, 
a iz Beograda je. Ja sam sa broda gledao most koji mi se u početku činio mali. Ali sad je plenio veličinom. Žao mi je ovog dana jer je bio dan bez kupanja. Stalno na moru, a nikad u moru.
Ok, danas je dan za stopiranje. Babis je vozio za Atinu, inžinjer je i sada ide kući. Kaže da ima decu, ženu, da radi. Ispričali smo se. Stao je i pozvao me da večeramo u jednoj taverni. Po naški - kafana. Eto kako sve to dođe na svoje mesto. Na početku gladan, na kraju sit.
Dao mi je iz delove kartuna kojoj se vidi gde se u Atini nalaze starine. Rekao je "in the center". Stigli smo u Atinu, već je bilo kasno.
Ponovo sam bio na cesti. Ponovo stopirao. Bila mi je želja da stignem do Patrasa, samo želja. A izgledalo je kao da me niko neće. Čekao sam i čekao. Prva vožnja kratka, druga vožnja kratka, treća takodje. Al ipak sam polako napredovao.
I onda jedna gospodja nije htela ili je htela, vidim po njoj da se dvoumi, da li da me primi ili ne. Stala je i dok se razmišljala, ja već natovario stvari u njena kola. I sad počinje priča. Ali na engleskom. Prvo, odakle ja tu na cesti, neće me niko primiti jer kao što je i ona razmišljala tako će i drugi. Kada smo se malo raspričali, kada je saznala o meni dovoljno, otvorila je dušu. Dobila je otkaz, radila kao sekretarica u firmi. Muž radio takođe u istoj firmi. I on dobo otkaz. Firma pukla. Svi dobili otkaze. Ona bila kod svojih u poseti. Ali problem je ta firma. E kako je to moderna tema i kod nas u Srbiji. Dok smo se vozili gledao sam Avramkikos Kolpas...ne znam šta je to. Zaliv, more, jezero, sve mi je ličilo na more, ali ne znam. Ispričasmo se, ostavila me u Amfilochiji. U Amfilochiju sam napravio jednu pauzicu. Mesto je bilo baš onako morsko. Mnogo brodova, brodića, barki. Mnoštvo taverni. Ali nije radila ni jedna prodavnica jer je bio "MAJČIN DAN". I zbog toga sam ogladneo. Spremao sam se za dalje, taman digoh ruku i ono stade auto. Devojka i mladić, idu blizu Patre. Moram priznati da nisam mnogo razumeo šta su pričali jer su bili Grci, ali sam razumeo kada me je devojka ponudila kolačima koje sam uzeo umesto ručka. Slušao sam priču dvoje Grka, ništa nisam razumeo, ali bilo mi je baš dobro. Ostavili su me ispred mosta u mestu Antirrio. Pa to je Patras. Treći grad po veličini u Grčkoj. 260000 stanovnika. Već sam se ponadao da ću ga videti. Nalazi se na severnom delu poluostva Peloponez. Video ga, a nevideo. Onako radi razonode, stopiram, a idem prema Patrasu. Stao jedan, reklo bi se dečak. Bar što se mojih godina tiče, dečak. Posle sam shvatio da baš i nije dete, ipak je odrasla osoba i čekao je prijatelja. Nije me puno pitao, pošto stopiram voziće me, idemo prvo da sretnemo njegovu drugaricu i druga. Srešćemo se na trajektu. "Where are you from"? I na moj odgovor da sam iz Srbije, postade veseo i reče da ima jedna Srpkinja koju treba da dočeka. "On ferry". Na brodu izlazi jedna dama i jedan Grk. "Sanja" reče mi ona. Grk baš nije bio za razgovor, ali dama poče priču. Kako sam ja upoznao Babisa Mantelasa, ovde je sa prijateljem, na odmoru, a iz Beograda je. Ja sam sa broda gledao most koji mi se u početku činio mali. Ali sad je plenio veličinom. Žao mi je ovog dana jer je bio dan bez kupanja. Stalno na moru, a nikad u moru. Ok, danas je dan za stopiranje. Babis je vozio za Atinu, inžinjer je i sada ide kući. Kaže da ima decu, ženu, da radi. Ispričali smo se. Stao je i pozvao me da večeramo u jednoj taverni. Po naški - kafana. Eto kako sve to dođe na svoje mesto. Na početku gladan, na kraju sit. Dao mi je iz delove kartuna kojoj se vidi gde se u Atini nalaze starine. Rekao je "in the center". Stigli smo u Atinu, već je bilo kasno.
Nema komentara:
Objavi komentar